Daljine me zovu,
Bjesnomoćno vuku…
Kao da netko želi
Da vidim dalje od ovog
Malog života
I njegovih ledenih ruku.
Daljine me vuku,
Kao da netko želi da stvaram
Neke neobične priče.
A ruke me drže,
Tim očajnim stiskom
I tako mi stvaraju muku.
Ruke kad pričat bi znale bi rekle:
“Daljine su daleko, ne idi.
Daljine ti ne znaš i ne znaju tebe,
Što fali ti ovdje? Tu budi!
Daljine me vuku
I ne znam kud idem.
Korak mi siguran nije.
Al znam da je dobro
I ruke će shvatit
Da nisam više k’o prije.
Netko te tako voli,a možda tvoje srce to nikad znati neće.Možda tvoje srce toliko ranjeno je pa ljubavsamo prođe pokraj…
Zašto pisati ne mogu,A riječi ovdje stoje?Zašto šarati ne mogu,Zašto skrivam svoje boje? Strah što onaj drugi reći mogao bi,Korake…
Prošla sam tim vrtomVeć tisuće puta,Al nikad kao danasTo cvijeće mirisalo nije.Ruže te godinama rastuI svi im se dive.Osim mene…Moje…
– Zašto ne zapišeš ono što te muči? – Hm, možda zato što ne znam što me muči… Zamotana sam…
Ne pitaj me zašto plačem…Nekad na to odgovora nema…Ne pitaj, ne analiziraj, samo pusti…Pusti da slana rijeka učini što treba….
Nije je bilo cijelog života,Nije ni znala da je nema,Na prstima tiho, još tiše bi došlaI prošaptala: “Jel’ nekome još…